PrijemPortalKalendarFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Share | 
 

 Marko Kraljević po drugi put među Srbima

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Leopold Blek
Moderator
Moderator
avatar

Broj poruka : 448
Magicno Kamenje : 1339
Datum upisa : 17.09.2011
Godina : 20
Lokacija : Beograd
: : :
: : :
: : :

PočaljiNaslov: Marko Kraljević po drugi put među Srbima   Sre Dec 14, 2011 8:03 am

Радојe Домановић
КРАЉЕВИЋ МАРКО ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА
Салетели ми Срби, па више од пет стотина година кукај: „Јао, Косово!“... „Косовотужно!“... „Куку, Лазо!“ Плакасмо тако претећи кроз плач душманима: „Ми ћемо овако, мићемо онако!“ Плачемо ми јуначки и претимо, а душман се смеје. А ми се досетисмо у јадуМарка и узмемо зивкати човека да устане из гроба, да нас брани и свети Косово. Зивкајданас, зивкај сутра, зивкај сваки час, за свашта: „Устани, Марко!“... „Дођи, Марко!“...„Погледај, Марко, сузе!“... „Куку, Косово!“... „Шта чекаш, Марко?“ И тако то зивкање пређе убезобразлук. Напије се неко у механи, па се тек кад потроши паре ражали за Косовом, обузмега неко јуначко чувство па одмах: „Јао, Марко, где си сад?“ И то, брате, није мало, него је тотрајало тако пет стотина лета. На Косову већ читава баруштина српских суза, а Марко сепретурао по гробу, претурао, па се већ и мртву човеку досадило.И једнога дана, право - пред божји престо.- Шта је, Марко? - пита га господ благо.- Пусти ме, боже, да видим шта раде доле они моји слепци! Досади ми њихова кукњава изивкање!- Е, Марко, Марко - уздахну господ - све ја знам; али кад би им се могло помоћи, ја бих импрви помогао.- Само ми, господе, поврати Шарца и оружје и дај ми стару снагу, па ме пусти да огледаммогу ли шта учинити!Бог слеже раменима и махну забринуто главом.- Иди кад желиш - рече - али нећеш добро проћи.***И одједном, неким чудним начином, Марко се на свом Шарцу обрете на земљи.Окреће се око себе, разгледа предео, али никако да се разабере где је. Гледа Шарца. Јест,Шарац онај исти. Гледа топуз, сабљу, напослетку одело. Све исто, сумње нема. Маши сетулумине. И она ту, пуна вина; ту су и лаки брашњеници. Све га уверава да је он онај стариМарко, али никако да разазна где је. Како му се тешко бејаше одлучити шта да сад на земљипредузме, он најпре одјаши Шарина, веза га за једно дрво, скине тулумину и узе пити вино,да би, ко вели, тако на доколици о свему добро промислио.Пије тако Марко и обазире се не би ли запазио кога познатог, док тек прозвижда поредњега један на велосипеду и уплашен од Маркова чудна коња, одела и оружја потера што бржеможе осврћући се да види колико је већ далеко од опасности. Марко се, опет, највишепрепаде од чудна начина путовања и помисли да је каква утвара; али се ипак реши да се с тимчудовиштем пусти у борбу. Попи још један леген вина и дође крвав до очију, један дадеШарцу да попије, па онда врже тулумину у траву, самур-капу намаче на очи и узјаши Шарцакоји већ беше од пића крвав до ушију. Врло се јунак расрдио и рече Шарцу:„Ако л' ми га, Шаро, не достигнеш,сломит ћу ти ноге све четири!“1
Кад саслуша Шарац овако страховиту претњу на коју се већ одвикао на оном свету, потечекао никад дотле. Како је силан полегао, све коленима брише прашину по друму, а бакрачлијетуку црну земљу. Бежи и онај пред њиме као да крила има и све се окреће. Гонили се тако двапуна сата, па нити онај да утече, нити да се даде Марку стигнути га. Догнаше се тако близу једне путничке механе. Кад то виде Марко, побоја се да му сасвим не утече у какав град, а ибеше му се већ досадило јурити се, па му у том паде на ум топузина. Извади је из теркија ивикну срдито:„Да си вила, па да имаш крила,ил' да су те виле одојиле,па да си ми лани побјегнуо,данас би те Марко ухватио!“Рече то па заљуља топузином покрај себе и пусти је.Онај погођен, паде, али га ни земља не дочека жива. Допаде Марко до њега, извади сабљуте му одсече главу, метну је Шарцу у зобницу па се певајући упути оној путној механи: а онајостаде копајући ногама крај оне врашке справе. (Заборавих рећи да је и њу Марко исекаосабљом, оном истом што су је ковала три ковача са три помагача своја, те је за недељу данаудесили у оштрицу да може сећи камен, дрво, гвожђе, једном речју сваку амајлију.)Пред механом било пуно сељака, па кад видеше шта се учини и сагледаше срдита Марка,дрекнуше од страха и прснуше куд који. Оста сам механџија. Тресе се од страха као унајжешћој грозници, клецају му ноге, разрогачио очи, а пребледео као мртвац.„Ој, бога ти, незнани јуначе, чиј' су ово пребијели двори?“- пита Марко.Незнани јунак муца од страха и једва објасни да је то путничка механа и да је он главоммеханџија. Марко се каза ко је и откуд је и како је дошао да освети Косово и да убије султанатурског. Механџија само схвати реч: „да убијем султана“, и још више га страх обузимаше штоМарко даље причаше и запиткиваше куда је најпречи пут до Косова и како ће доћи досултана. Говори Марко, онај дршће од страха и само му у памети: „да убије султана!“ НајзадМарко осети жеђ па заповеди:„Механџија, донеси ми вина,да ја јунак жећцу поутолим, јера ми је грдно додијала!“Ту Марко одјаши Шарца, веза га пред механу, а механџија уђе да донесе вино. Врати сеотуд носећи малу чашу од „деци“ на послужавнику. Тресу му се руке од страха, те се пљускавино из оне чаше, и тако приђе Марку.Кад виде Марко ону малу чашу, бедну, испљускану, помисли да онај збија с њиме шалу.Расрди се јако и ошину механџију дланом по образу. Ударио га је тако лако да му је помериотри здрава зуба.Одатле Марко опет појаха Шарца па пође даље. Међутим они сељаци што се разбегошеодјурише право у срез полицији да јаве за страховито убијство; а ћата отпрати депешуновинама. Механџија привије на образ хладне облоге, узјаха коња па право лекару те узмеуверење за тешку повреду; оде затим адвокату, те га овај детаљно испита о свему; узе паре инапише кривичну тужбу.2
Начелник срески нареди одмах једном писару да са неколико наоружаних жандарма пође употеру за зликовцем, а депешом пошаље распис по целој Србији.Марко и не сања шта му се спрема и како су већ стигле две-три страшне тужбе„снабдевене прописном таксом“ и наводима параграфа за убијство, за тешку повреду, заувреду части; па онда ту је већ „претрпљени болови“, „трошкови око лечења“, „толико итолико накнаде за прекинути рад у механи, дангуба, писање тужбе и таксе.“ А већ запреношење обеспокојавајућих гласина о убијству султанову јављено је одмах министарствушифром, и отуд дође брз одговор: „Нека се та скитница одмах ухвати и најстроже казни позакону; а најревносније нека се мотри да се такви случајеви не понављају, јер то захтевајуинтереси наше земље, која је сад у пријатељским односима с турском царевином.“Муњевитом брзином разнесе се глас надалеко о страшном човеку са чудним рухом иоружјем и још чуднијим коњем.Марко се упутио друмом од оне механе. Шарац иде ходом, а Марко се наслонио рукама наоблучје па се чуди како се све то изменило: и људи, и околина, и адети, све, све. Би му тешкошто је устајао из гроба. Нема њему оних старих другова, нема с ким да пије вино. Свет радипо околним њивама. Сунце припекло да мозак проври, радници се повили, раде и ћуте. Онстаде крај друма па их довикне, у намери да пита за Косово; а радници кад га угледају,дрекну од страха па прсну куд који из њиве. Сретне се с неким у путу, а онај стукне и станекао укопан, избечи очи од страха, обазре се лево, десно, па као смушен смукне преко јендекаили врзине. Што га Марко више призива да се врати, онај све жешће бежи. Наравно да свакиод поплашених одјури право у среску канцеларију и тужи за „покушај убијства“. Предсреском кућом закрчио народ да се не може проћи. Вриште деца, кукају жене, узбунили сељуди, пишу адвокати тужбе, куцају се депеше, тумарају полицајци и жандарми, по касарнаматрубе дрече на узбуну, звоне црквена звона, држе се по црквама молепствија да се та бедаотклони од народа. Проструја глас кроз масу да се повампирио Краљевић Марко, те се од тестрахоте поплаше и полицајци и жандарми, па и сами војници. Куда ћеш се, брате, борити сМарком живим, акамоли још сад кад је вампир!Јаше Марко лагано и чуди се човек што Срби беже од њега, кад су га толико звали итолико му певали. Не може да се начуди чуду. Најзад помисли да још и не знају ко је он, пакад дознаду, замишља задовољно како ће га дивно дочекати, како ће он искупити све Србе пасе кренути на султана. Идући тако угледа крај друма диван хлад од велика храста, па сјаши саШарца, веза га, скиде тулумину и узе да пије вино. Пио тако и размишљао, па се јунаку малопридрема. И Марко се наслони главом без икаква узглавља и леже да борави сан. Таман гасан поче хватати, док тек Шарац, припазивши неке људе који Марка опкољавају, поче ногомтући о земљу. То беше срески писар с десет жандарма. Скочи Марко као помаман, пригртећурак изврнувши га наопако (био га скинуо због врућине), узјаше Шарца, узе у једну рукусабљу, у другу топузину, а дизгин од Шарца држи у зубима, па тако учини јуриш међужандарме. Ови се препануше, а Марко, онако срдит иза сна, узе једног по једног даривати:ког сабљом, ког буздованом. Није се ни трипут окренуо, а већ свих седам с душом растави.Писар кад виде шта би, заборави на извиђај и параграфе, већ даде плећа па стаде да бежи.Марко се натури за њим и подвикну:„Стани, кујо, незнана делијо, да те Марко куцне топузином!“То рече па заљуља топузину и пусти за „незнаним делијом“. Мало га дохвати само сапомод топуза, и онај паде као свећа. Звекнуше празне бакрачлије. Марко допаде до њега, али гане хтеде погубити, већ му руке свеза наопако. Затим га обеси своме Шарцу о ункаш и вратисе својој тулумини, па кад узе пити, рече оном беднику:„Ходи, кујо, да пијемо вино!“3 Онај само стење од бола, превија се и праћа онако обешен о ункашу, а то Марку дођенешто за смех, па се узе смејати како онај ситно цвили. „Као маче!“ помисли Марко, па опету смех; лепо се човек ухватио за трбух од смеха, а све му сузе на очи, крупне као ораси.Узе онај кроз плач молити да га пусти, а обећава да неће чинити кривични извиђај.Марку се још више даде на смех, па лепо да пукне човек; и од силног смеха немаде кад даговори десетерцем, већ погреши те ће рећи прозом:- Па који те враг, јадниче у бога, нагна амо?Али ипак је Марко жалостива срца. Ражали се човек па таман да приђе да одреши онога,кад погледа, а друга десеторица са једанаестим, поглавицом, сви исто онако одевени као иони први, опет га опколили.Марко допаде до Шарца, збаци онога у траву (те се онај некако откотрља низбрдицом у јендек крај друма и зајеча). А Марко узјаха Шарца па онако исто учини јуриш. Опет, док сеокрену два-три пута, свих десет жандарма с душом растави, а писар, опет, стаде бежати, теМарко и њега стиже сапом од топузине. Веза га и обеси о ункаш, па онда оде да извади оногпрвог из јендека. Онај сав каљав и мокар, па се цеди вода с њега. Марко га једва од силнасмеха донесе до Шарца па и њега обеси с друге стране о ункаш. Оба се копрцају и стењу,цвиле немоћно и покушавају да се спасу, а Марко све више и више у смех, те чак једномузвикну:- Е, вала, само због овог смеха не жалим што сам долазио с оног света!Али где је среће, ту увек има и несреће. Тако и сад. Таман Марко задовољан да се вратитулумини те, као вели, да докусури и онај остатак вина, док се тек из даљине чуше трубе идобоши. Све ближе и ближе. Шарац почне узнемирено фрктати на нос и стрељати ушима.- По-моооћ! - зацвилише она двојица.Све ближе и ближе, трубе и добоши све јасније се чују, тутњи земља под тешкимтоповима, грунуше плотуни пушака. Шарац избечи очи и узе скакати као помаман;закрешташе она двојица и узеше се праћати. Шарац све узнемиренији. Марко се приличнозбуни од тог чуда, али се прекрсти, наже леген с вином, искапи, па пође Шарцу говорити:„Давор, Шаро, давор, добро моје, ево има три стотине лета како сам се с тобом састануо, још се никад ниси поплашио! Бог ће дати, те ће добро бити.“Грунуше топови, презну и сам Марко, Шарац скочи као да побесне. Слетоше она двојица сњега и откотрљаше се у јендек с кукњавом. Марко се од све муке насмеја и једва успе даузјаши Шарца.Кад се изблиза већ чуше пушке и топови, стушти Шарац преко оног јендека као бесан, па јурну преко њива и усева, преко трња и јаруга. Не може Марко да га заустави. Повио се покоњу, заклонио руком лице да га не изгребе трње; спао му самур-калпак, одскаче сабља одбедара, а Шарац гази све под собом и јури као бесомучан. Таман изиђе на чистину, а кад тамовиде да је опкољен војском. Јече трубе, бију добоши, грувају пушке, грме по околнимвисовима топови. Пред њим војска, за њим војска, лево, десно, свуда. Шарац се пропе па јурну право; Марко докопа топуз и кидиса у гомилу, која биваше све гушћа око њега. Терашесе више од два сата, док Шарац поче бацати крваву пену, а и Марко се већ уморио ударајућионом тешком топузином. Пушке му не могаху лако додијати јер је на њему оклоп од гвожђа,испод њега панцир-кошуља исплетена од челика, а поврх тога три ката одела, па тек ћурак одкурјака. Али које пушке, које топови, које маса удараца, савладаше Марка. Одузеше му коња,одузеше оружје, везаше га и стражарно га поведоше у срез на ислеђење.4
Пред њим десет војника, за њим десет, и тако исто с обе стране по десет с пуним пушкамаи бајонетима на њима. Руке му везане наопако, па ударене лисице; на ноге метнули тешкеокове од ше'сет ока. Као главна стража је батаљон војника напред, пук гура позади, а запуком грува дивизија, коју завршује дивизијар опкољен генералштабом, а са стране отуд иотуд тутње дивизиони артиљерије по висовима. Све то спремно као у ратно доба. Шарца водедванаест војника, по шест са сваке стране, а и њему метнули јаке ћустеке и мрежу на уста дакога не уједе. Марко се намрштио, у образима дошао сетан, невесео, опустио бркове те палипо раменима. Сваки му брк колико јагње од по године, а брада до појаса, као јагњегодишњаче. Успут куд га спроводе, пење се светина по врљикама, плотовима и дрвећу самода би га видела, а он и иначе све оне око себе за читаву главу, и више, надвисио.Доведоше га у среску кућу. У својој канцеларији седи срески начелник, мали журавчовечић упалих груди, тупа погледа, кашљуца при говору, а руке му као штапићи. С леве идесне стране стола његова по шест пандура са запетим пиштољима.Изведоше окована Марка преда њ.Капетан се уплаши од окована Марка, дршће као у грозници, избечио очи па не може дапроговори. Једва се прибра и кашљуцајући поче промуклим гласом питати:- Како се зовете?- Марко Краљевић! - јекну гласина, и капетан се стресе и испусти перо. Они пандуристукоше назад, а светина заглави врата.- Молим вас, говорите тише јер стојите пред влашћу! Ја нисам глух! Кад сте рођени?- 1321.- Одакле сте?- Из Прилепа, града бијелога.- Чиме се занимате?Марко се нађе у чуду кад га ово упита.- Питам: јесте ли чиновник, трговац, или радите земљу?- Није мени ни бабо орао,пак је мене хљебом отхранио!- Каквим сте послом дошли онда?- Како: каквим послом? Па зовете ме из дана у дан већ пет стотина година. Једнако мепевате у песмама и кукате: „Где си, Марко? Дођи, Марко! Куку, Косово!“ па ми се већ у гробудодијало, и замолих бога да ме пусти да дођем овамо.- О, брате слатки, глупо си урадио! Којешта, та то се само тако пева. На песму, да си биопаметан, не би ни полагао, нити бисмо сад имали толику невољу и ми с тобом и ти с нама. Даси званично, позивом, позват, е то је већ друго. А овако немаш олакшавајуће околности...Којешта, каква посла ти овде можеш имати... - заврши капетан нервозно, а у себи помисли:„Иди доврага и ти и песма! Измотавају се људи те певају којешта, па сад мене овде хватагрозница!“- Ој Давори, то Косово равно, шта ли си ме дочекало тужно послије нашег честитога кнезада цар турски сад по теби суди!...- говори Марко за свој рачун, а затим се обрати начелнику среском:5
- Ја ћу поћи, ако нико неће, хоћу поћи макар доћи нећу, отићи ћу граду Цариграду, погубитћу цара од Стамбола...Капетан поскочи с места.- Доста, то је нова кривица. Ви нам тиме чините грдну несрећу јер сад је наша земља упријатељским односима с турском царевином.Марко зину од чуда. Кад чу то, умало не паде у несвест. „У пријатељству с Турцима!... Пакога ме врага зивкају?“ мисли у себи и не може да се прибере од чуда.- Него молим вас, ви сте починили силне кривице, за које сте оптужени:1. - 20. овог месеца извршили сте грозно убијство над Петром Томићем, трговцем који сешетао на велосипеду. Убијство сте извршили с предумишљајем, што сведоче наведени утужби: Милан Костић, Сима Симић, Аврам Срећковић и други. Покојног Петра сте, прематачном увиђају и лекарском прегледу, убили тупим, тешким оруђем, а затим сте мртвацуодсекли главу. Хоћете ли да вам прочитам тужбу?2. - Напали сте истог дана на Марка Ђорђевића, механџију из В..., у намери да га по својојсвирепој природи убијете, али је он срећно умакао. Томе уваженом грађанину, који је био ипосланик народни, избили сте три здрава зуба. Према лекарском уверењу то је тешкаповреда. Он је поднео тужбу и тражи да се казните по закону и да му платите одштету,дангубу и све парничне трошкове.3. - Извршили сте убијство над двадесет жандарма и тешко сте ранили два среска писара.4. - Има преко педесет тужби за покушаје убијства.Марко не уме да проговори од чуда.- Ми ћемо овде ствар иследити, а дотле ћете бити у затвору овде, па ћемо ствар послеспровести суду. Тада можете узети кога адвоката да вас брани.Марко се сети побратима Обилића па помисли како би га он тек бранио! Дође му нештотешко, проли сузе од очију и јекну:- А мој побро, Обилић Милошу, зар не видиш ил' не хајеш за ме, у какве сам јаде запануо,хоћу русу изгубити главу, а на правди бога истинога!...- Водите га сад у затвор! - рече капетан бојажљиво и промукло се накашља.***Ствар је, наравно, даље ишла својим правилним током. Пошто полиција учини увиђаје налицу места, детаљно иследи кривице, спроведе сва акта на даљи рад.Суд је одређивао претресе, позивао сведоке, чинио суочења. Државни тужилац, разуме се,тражио је да се Марко осуди на смрт; Марков адвокат, опет, ватрено доказује да је Марконевин и тражи да се пусти у слободу. Марка изводе на суђење, саслушавају, враћају опетнатраг у затвор. И он се некако збунио од чуда што се све чини с њиме. Најгоре му бејашешто је морао пити воду, а он на њу није навикао. Све би он лако поднео, јунак је, али осећашеда му вода веома шкоди. Поче се сушити и венути. Ни онај Марко, ни дај боже; лепо дођечовек као биљка, висе хаљине на њему као да нису његове, а кад иде, чисто се поводи. Честоби у очајању јекнуо:- Ах, боже, та ово је горе од проклете азачке тамнице!Напослетку суд донесе пресуду у којој, имајући у виду заслуге Маркове за српство и многеолакшавајуће околности, осуди Марка на смрт и да плати одштете и све парничне трошкове.6
Ствар оде апелацији, и она смртну казну замени вечитом робијом, јер узе Маркове кривицекао дело политичке природе, а касација нађе неправилности и врати акта суду тражећи да се још неки сведоци испитају и закуну.Две године је тако трајала та судска процедура, и напослетку и касација оснажипреиначену пресуду којом се Марко осуђује на десет година робије у тешком окову, а даплати све кривичне и судске трошкове, али не као политички кривац, јер је доказано да неприпада ниједној политичкој партији.Наравно да се за овакву пресуду имало на уму да је то велики народни јунак КраљевићМарко и да је ово суђење јединствен случај. Најзад, није ни била лака ствар. Нашли су се узабуни и највећи стручњаци. Како ћеш осудити на смрт неког који је и иначе пре толикогвремена умро, па се наново појавио с оног света?И тако Марко на правди бога допаде тамнице. Како се судски и кривични трошкови нисуиз чега другог имали наплатити, то се јавном лицитацијом одреди продаја Маркова Шарца,одела и оружја. Оружје и одело одмах откупи држава на вересију за музеј, а Шарца купитрамвајско друштво за готове паре.Марка ошишају, обрију, окују у тешке окове, обуку у бело одело и спроведу у градбеоградски. Ту је Марко мучио муке какве никада није ни мислио да може подносити.Испочетка је викао, љутио се, претио, али се постепено свикне и мирно преда судбини. И,разуме се, да би га за то време издржавања казне научили чему и спремили за друштво у кометреба, по издржаној осуди, да дела као користан члан, почеше га мало-помало привикаватикорисним пословима: носио је воду, заливао баште и плевио лук, а доцније поче учити даправи бритвице, четке, кудеље и вазда ствари.А сиромах Шарац вуче трамвај јутром и вечером, без престанка. И он оронуо. Заводи секад иде, а чим га уставе, задрема и сања можда срећно доба кад је пио из чабра румено вино,носио у гриви златне плетенице, на копитама сребрне потковице, на прсима златнасиламбета, а узду позлаћену, - када је на себи носио у љутим бојевима и мегданима свогагосподара и под њим стизао виле. Сад је омршао: само кожа и кости, броје му се ребра, а окукове можеш торбе обесити.Марку је најтеже било кад се деси случај те га спроводе некуда на рад, и види свога Шарцатако пропала. Више га је то болело него сви његови јади. Често би, кад види Шарца такобедна, пролио сузе и с уздахом почео:„Давор, Шаро, давор, добро моје!...“Шарац се онда окрене и болно зарже, али у том зазвони кондуктер, и трамвај крене даље, астражар учтиво опомене Марка да продужи пут, јер му импоноваше снага и раст Марков.Тако и не доврши реченицу.Тако је сирома Марко мучио муке за род свој десет година не напуштајући идеје о осветиКосова. Трамвајско друштво је Шарца шкартирало, те га купи неки баштованџија да муокреће долап.Прође и тих десет година мука. Пустише Марка.Имао је нешто уштеђена новца што је зарадио продајући разне стварчице које је самизрађивао.Прво оде у механу те зовну два бербера да га измију и обрију, затим наручи да му сеиспече ован од девет година и да му се примакне доста вина и ракије.7
Хтео је најпре да се тако добром храном и пићем мало поначини и да се опорави одтоликих мука. Поседи тако више од петнаест дана, док мало осети да се повратио, па ондапочне смишљати шта да предузме.Мислио, мислио, и најзад смислио једно. Преруши се да га нико не може познати и пође дапрво потражи Шарца, да и њега избави невоље, па да онда стане ићи од Србина до Србина ида разабере који су то што су га толико звали, да ли су ово Србљи што га затворише, и како ћесе најбоље осветити Косово. Чује Марко да је његов Шарац код неког баштованџије и да тамо окреће долап, па се упутитамо где му рекоше да ће га наћи. Откупи га јефтино, јер га је онај и сам хтео дати Циганима,па га одведе једном сељаку и погоди се с њим да га храни детелином и да га негује не би лисе Шарац поврнуо. Заплакао Марко кад је видео јадног Шарца како чудно изгледа. Онајсељак беше неки добар човек те се смилује и прими Шарца на храну, а Марко пође даљепешице.Наиђе идући тако на једног сиромашног сељака на њиви где ради и назове му бога.Марко ста с њиме разговарати о овоме, о ономе, док тек уз разговор рече:- Како би било кад би сад устао Марко Краљевић па да дође к теби?- То већ не може да буде - вели сељак.- Ал' баш кад би дошао, што би ти радио?- Звао бих га да ми помогне да окопам овај кукуруз - нашали се сељак.- Ал' кад би те он позвао на Косово?- Море, ћути, брате слатки, како те Косово снашло! Немам кад да одем у чаршију да купимсоли и опанке деци. А, видиш, нема се чим ни купити.- Добро, брате, али знаш ли ти да је на Косову пропало наше царство, па треба Косовоосветити?- Пропао сам и ја, мој брате, горе не може бити. Видиш да идем бос?... А док ме стегнеплаћање пореза, нећу знати ни како ми је име, а јадно ти ми Косово!Наиђе Марко на кућу једног имућног сељака.- Помози бог, брате!...- Бог ти добро дао! - одговори овај и гледа га сумњиво... - А откуд си ти, брате?- Издалека сам, па бих рад да прођем овуда да видим како живе овдашњи људи.И овоме Марко уз разговор помене како би било кад би се Марко Краљевић опет појавио ипозвао Србе да освете Косово.- Слушао сам да се неки лудак пре десетак година издавао за Марка Краљевића и учинионека злочинства и крађе, те га осудили на робију.- Јест, слушао сам и ја то; него што би ти радио се јави прави Марко па да те позове наКосово?- Дочекао бих га, дао му доста вина да пије и испратио га лепо.- А Косово?- Какво Косово на ове оскудне године?! Кошта то много! Велики је то трошак, мој брате!...8
Остави Марко њега и пође даље. По селу свуд тако. Неки се повили за мотиком па самоприме бога и не говоре даље ништа. Не могу људи да дангубе; треба окопати и свршитипослове на време, ако се хоће да добро уроди жито.И тако се Марку досади у селу, па се реши да оде у Београд да тамо покуша неће ли моћишта да учини за Косово и обавестити се откуда онолики силни позиви, искрени, од срца, аовакав дочек.Дође у Београд. Кола, трамваји, људи, све то јури, жури, укршта се, сусреће се. Чиновницижуре у канцеларију, трговци послом трговачким, радници за својим радом.Сретне једног угледног, лепо обученог господина. Приђе му Марко и поздрави се. Онај,мало збуњен, стуче натраг, а и би га стид од Маркова лоша одела.- Ја сам Марко Краљевић. Дошао сам амо да помогнем својој браћи! - рече Марко иисприча све, како је дошао, зашто је дошао, шта је све било с њим и шта мисли даље радити.- Та-ко. Мило ми је што сам вас упознао, господине Краљевићу! Баш ми је мило! Кадмислите у Прилеп?... Мило ми је, верујте; али, извините ме, журим у канцеларију. Сервус,Марко! - рече онај и оде журно.Марко сретне другог, трећег. Кога год сретне, тако се махом сврши разговор са оним:„Журим у канцеларију! Сервус, Марко!“И тако Марко, разочаран, стаде очајавати. Иде улицама, ћути, намрштио се, бркови мупали на рамена; не зауставља никог, не пита никог ништа. А и ког ће више питати? Кога годвиди, жури у канцеларију. Косово баш нико и не помиње. Наравно, канцеларија је преча одКосова. Марко постаде поред све јачине својих живаца нервозан на ту проклету канцеларијукоја по његову мишљењу тако с успехом конкурише Косову. Најзад му поче постајати сведосадније и досадније сред те гомиле људи, који као да ништа не раде, већ само журе уканцеларију. Сељаци се, опет, жале на неродне године и кметове, журе на њиве, раде ваздан иносе поцепане опанке и дроњаве чакшире. Изгуби Марко сваку наду у свој успех те нитивише кога шта питаше, нити се с ким састајаше. Једва је чекао да га бог опет позове на онајсвет да се више не мучи, јер сваки Србин бејаше заузет пречом својом бригом и послом, аМарко се осећаше савршено излишан.Једног дана тако иђаше сетан, невесео, а и пуста блага му већ бејаше понестало те ни винаније су чим имао пити, а крчмарица Јања је давно и давно у гробу - а она би му још дала дапије вино вересијом. Иде тако улицом оборене главе, а готове му сузе удариле, кад се сетидоброг доба и другова, а нарочито лепе ватрене Јање и њеног хладног вина.Кад одједном примети пред једном великом механом много света и чу изнутра великуграју.- Шта је ово овде? - упита једног, наравно прозом, јер је и он од муке баталио у стиховимаразговарати.- Ово је патриотски збор! - рече му онај и промери га од главе до пете, као сумњиву особу,и одмаче се мало од њега.- А шта се чини тамо?... - опет ће Марко.- Иди, брате, па види! - рече онај љутито и окрете леђа Марку.Марко уђе, умеша се у гомилу и седе у крај на једну столицу да не пада у очи његоввелики раст.Људи дупке пуно, а сви раздражени ватреним говором и дебатом, те Марка нико и нијеприметио.9
На почасном месту трибина, и на њој сто за председништво и један сто за секретара.Циљ је збора био да се донесе резолуција којом ће се осудити варварско понашањеАрнаута на Косову, па и у целој Старој Србији и Македонији, и зулуми које Срби трпе од њихна свом рођеном огњишту.Код ових речи, кад је председник говорио објашњавајући циљ збора, Марко се преобрази.Очи му синуше страшним жаром, уздрхта цело тело, песнице се, готове за бој, почешестезати, а зуби шкргућу.- Једва једном нађох праве Србе које сам тражио. Ови су мене звали!... - помисли Марковесео и уживаше како ће их обрадовати кад им се јави. Вртио се на столици од нестрпљењада се умало није сва изломила. Али не хтеде одмах, чекао је најзгоднији тренутак.- Има реч Марко Марковић! - обрати се председник и лупи о звоно.Сви се утишаше да чују најбољег говорника.- Господо и другови! - поче овај. - Непријатно је за нас, али ме саме прилике, само осећањенагони да почнем свој говор Јакшићевим стиховима:„Ми Срби несмо, ми људи несмо!... - - - - - - - - - - - - - - - - - - Та да смо Срби, та да смољуди, та да смо браћа, ох боже мој! Та зар би тако с Авале плаве гледали ледно у огњен час,та зар би тако, ох браћо драга, та зар би тако презрели нас?!“Настаде тајац. Нико не дисаше. Тишину само за тренутак прекиде шкргут Маркових зубаи шкрипа оне столице на којој је седео, те га многи около погледаше са гневом и презрењемшто квари ту свету, патриотску тишину.Говорник продужи:- Јест, другови, страшан прекор великог песника на ово наше меко колено. Изгледа, збиља,као да нисмо ни Срби ни људи. Ми мирно гледамо како пада сваког дана по неколико српскихжртава од крвавог ханџара арнаутског, гледамо како се пале српске куће у престонициДушановој, како се бешчасте српске кћери и народ трпи муке највеће ту, у крајевима где бешестара српска слава и господство! Да, браћо, из тих крајева, па и из Прилепа, постојбиненашег највећег јунака Краљевића, чујте ропске уздахе и звук ланаца које бедни потомакМарков још вуче; а Косово тужно још се и сад сваким даном залива српском крвљу, још чекаосвету, још жедни за крвљу непријатељском, коју тражи праведна крв Лазарева и Обилићева!И ми и данас, над тим тужним разбојиштем, над тим светим гробљем наших див-витезова,над тим поприштем славе бесмртнога Обилића, можемо јекнути уз онај тужни јек гусала штога народ попрати песмом, у којој наш велики јунак Краљевић, као представник туге народне,пролива сузе од очију и говори:„Давор, здраво, ти Косово равно, што ли си ми дочекало тужно!...“Марку се код тих речи скотрљаше сузе као ораси, али се не хте јављати. Чекао је шта ће седаље урадити. А у души му дође тако мило да је заборавио и опростио све муке што их досадподнесе. Би за овакав тренутак дао и своју русу главу са рамена. Беше чак готов поћи наКосово, па ма опет допао робије.- За срце уједају ове речи сваког Србина, ту с Марком плаче цео народ наш; али сем тихплеменитих суза великог витеза нашег треба нам још и мишица Краљевића и Обилића!... -продужује све ватреније говорник.Марко, крвав до очију, страшна погледа, ђипи и са стегнутим песницама дигнутим вишеглаве јурну ка говорнику као разјарени лав. Многе обали и погази ногама, те наста кукњава.10
Председник и секретари покрише лице рукама и у страху се забише под сто, одушевљениСрби позаглављиваше врата са страшном, очајном дреком.- Пооомоооћ!Говорник пребледео, клецају му ноге, дршће као у грозници, поглед се укочио, усне модре.Упиње се да прогута пљувачку те пружа вратом и пожмурује. Марко стиже до њега изамлатара рукама више његове главе а викну страховитим гласом:- Ево Марка, не бојте се, браћо!Говорника обли зној, дође у лицу као чивит, занија се и паде као свећа.Марко стуче натраг, загледа се у оног онесвешћеног бедника, спусти руке и с изразомнеобична чуђења обазре се око себе. Сад се тек скамени од чуда кад виде како су Србизаглавили врата и прозоре и вичу очајно:- Помоћ! Полиција!... Зликовац!Марко се, малаксао од чуда, спусти на једну столицу и зарони главу међу своје космате,крупне руке.Сад му бејаше најтеже, јер после тако силне наде у сигуран успех и толиког одушевљењанастаде нагли обрт ситуације.Дуго је Марко седео тако, у истом положају, не мичући се, као окамењен.Мало-помало поче се кукњава утишавати, те место оне малопређашње страшне дрекенастаде мртва тишина, у којој се лепо могло чути доста тешко дисање оног онесвеслогговорника који се почео мало повраћати. Та чудна, неочекивана тишина учини да председникзбора, потпредседник и секретари почеше бојажљиво, опрезно подизати мало-помало главу.Гледају престрављено један другог с чудним изразом питања на лицима: „Шта је све ово, акоко бога зна?“ Затим почеше с већим чудом разгледати око себе. Сала готово испражњена,само сад споља вире многе родољубиве главе кроз отворена врата и прозоре. У сали Марко,као камен, седи на столици, с лактовима на коленима и главом наслоњеном на руке. Не мичесе, не чује се ни дисање. Они се изгажени одвукли побауљке за осталима напоље, аонесвесли говорник се повраћа, гледа и он бојажљиво око себе, пита се, гледа у председникаи секретара, па и он њих и они њега, као да са чуђењем, у страху питају једно друго: „Шта биово с нама? Јесмо ли заиста остали живи?“ С највећим чуђењем им се свима заустављајупогледи на Марку, а после опет између себе измењују погледе који са изразима лица као дапитају и одговарају: „Ко је ово страшило!?... Шта да се ради?! - Не знам!“И на Марка ова неочекивана тишина утицаше да подигне главу. И на његовом лицу бешеготово исти израз чуђења: „Шта би ово одједном, ако ко бога зна, браћо моја!?“Најзад Марко нежно, меко, колико је он то могао, ослови онога говорника с погледомпуним милоште:- Што ти би, брате слатки, те паде?...- Ударио си ме песницом! - рече овај прекорно и пипну се руком по темену.- Та нисам те се ни дотакао, тако ми вишњега бога и светог Јована! Ти си лепо говорио, ивелиш да Србима треба Маркова десница, а ја сам главом Краљевић Марко па ти се само јавих; но ти си се препануо.Сви се присутни још горе збунише и почеше узмицати од Марка.11
Марко сад проприча шта га је нагнало да умоли бога да га пусти да дође међу Србе, и шта је све с њим било, и какве је муке поднео, и како су му оружје и одело и тулумину одузели, икако је Шарац пропао вукући трамваје и окрећући долап баштованџијски.Сад се говорник мало поврну те рече:- Еј, брате, баш си лудо урадио!- Досади ми ваша кукњава и непрестано зивкање. Претурах се у гробу, претурах се вишеод пет векова, па баш се не могаше више трпети!- Ама, то песме певају, брате слатки! То се само тако пева. Ти не знаш за поетику!- Лепо, молим те, пева се, али тако сте и говорили! Ето, ти сад баш тако исто говораше!- Немој бити простодушан, молим те, брате, није то све тако као што се говори. То се такоговори да је стил лепши, китњастији! Види се да ни реторику не знаш. Старински си тичовек, брате слатки, па не знаш многе ствари! Наука је, драги мој, далеко дотерала. Говорим,разуме се; али ти треба да знаш да по правилима реторике говорник треба да има леп,китњаст стил, да уме да одушеви слушаоце, да помене и крв и нож и ханџар и ропске ланце иборбу! Све је то само лепоте стила ради, и нико не мисли озбиљно као то ти да треба одмахзасукати рукаве, па деде, удри се истински. Тако исто и у песми се баца фраза: „Устани,Марко...“ и тако даље, али је то лепоте ради... Не разумеш, брате, глупо си урадио, види се даси прост човек, старог кова! Примаш још речи у буквалном значењу, а не знаш да литерарнистил настаје тек појавом тропа и фигура.- Па шта ћу сад? Нити ме бог позива натраг, нити овде могу опстати.- Заиста незгодно! - умеша се председник као забринуто.- Врло незгодно! - рекоше истим тоном и остали.- Шарац ми је код једног сељака на исхрани, одела и оружја немам, а понестало ми иблага! - рече Марко у очајању.- Врло незгодно! - понови сваки од присутних по једанпут.- Кад бисте имали добре жиранте, па да некако узмете новаца на меницу! - рећи ћеговорник.Марко не разумеде.- Имате ли добрих пријатеља овде у месту?- Немам овде никога до бога,нема овде побратима мога,побратима Обилић Милоша,побратима Топлице Милана,побратима...Хтеде Марко још ређати, али га овај говорник прекиде:- Доста би била двојица! Не треба више!- Него мислим на нешто... - поче председник замишљено, важно и застаде трљајући челоруком а после краћег ћутања обрати се Марку с питањем:- Јеси ли писмен?... Умеш ли читати и писати?- Умем и читати и писати - вели Марко.12
- Мислим се нешто, како би било да некако поднесеш молбу за неку службицу? Могао бинегде молити да те поставе за практиканта.Једва се Марко објасни с њима што је то практикант, и на крају крајева пристаде јер мурекоше да ће на годину имати по шесет-седамдесет дуката, а он јунак не имађаше ни динара.Написаше му молбу, дадоше му пола динара за марку и пола динара да се њему нађе уневољи ако би му што било до невоље, и упутише га у министарство полиције да предамолбу.Околина утиче на човека, па и Марко мораде унеколико подлећи том утицају те поче и онзаједно са својим врлим потомцима шеткати, пљуцкати и гурати се пред министарскимвратима с молбом у руци, чекајући да изиђе пред министра и да моли мало државнеслужбице - колико тек да се храни хлебом, наравно белим.Разуме се да то џоњање пред вратима није трајало кратко време, и после неколико дана мурекоше да молбу преда у архиву да се заведе.Маркова молба задала је министру велике муке.- О, брате, шта да радим с овим човеком? Поштујемо га, рецимо; све, све, али није требалода долази. Није човек за ово време.Најпосле му да, имајући у виду његов велики глас и раније заслуге, за практиканта у једном забаченом срезу у унутрашњости.Сад Марко једва измоли да му поврате оружје и даду у министарству једну целу плате, теоде да искупи Шарца.Шарац поред добре хране ипак није ни издалека изгледао као пре, оронуо много. Али иМарко је био лакши бар тридесет ока.И тако Марко обуче одело, припаса оружје, опреми Шарца, напуни тулумину вином, обеси је о ункаш, узјаши Шарца, прекрсти се и пође на дужност друмом куда му рекоше. Многи суга саветовали да иде железницом, али он не хте ни за живу главу.Куд год Марк
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
 
Marko Kraljević po drugi put među Srbima
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Magicni Svet :: Off deo :: Knjige-
Skoči na: