Ep o Gilgamešu

Сава Немањић
Сава Немањић је родоначелник српске књижевности, утемељитељ српске цркве и први српски просветитељ. Мисли се да је рођен 1175. године, судећи по томе да је имао 17 година када је 1192. године отишао у Свету гору. Рођен је у граду Расу. Био је трећи најмлађи син великог жупана Стевана Немање и мајке Ане. Световно име му је било Растко. Као сва владарска и властелинска дјеца,стицао је основна знања из реторике, граматике и теологије код калуђера. Рано је почео да чита житија светаца и да се усхићује њиховим аскетизмом. Из тих разлога и није много марио за изобиља световног живота. Када му Стеван Немања повјерава област Хум на управу, показао је да га власт и почасти много не интересују и да је у својој скромности и повучености предодређен за нешто друго.
Уз помоћ неких руских калуђера, а многи мисле и због унапријед постављеног задатка,Растко одлази у Свету гору 1192. године. Добио је монашко име Сава, по Сави Освећеном,чије је житије са великом знатижељом прочитао, а који је у 6. вијеку био оснивач православног монаштва.
Сава је прво дошао у манастир Пантелејмон, да би се потом нашао у манастиру Ватопед, упознавши многе испоснице као аскета. А како се тамо живјело, најбоље говори Теодосије у биографији о Сави Немањићу:
Испосници живљаху у каменитим пукотинама, или у провалама у земљи, или на стенама морским као птице угнездивши се, кишом и ветром мученим, сунцем и знојем паљени и зимом и мразем мрзли, те бејаху убоги и сироти. Ништа не имаху што би им крадљивци могли украсти, изузев кудељино рубље, па и то недовољно, колико да покрије наготоу тела. Храна им беше мало хлеба и то ретко, а други задовољаваху глад плодовима дрвећа и дивљег биља, које ту растијаше. Пиће им беше из камена горска слатка вода, којом гашаху жеђ, а не беху ни сну много подложни.
Када је Стеван Немања напустио престо и замонашио се у Студеници, прихвативши монашко име Симеун, Сава га позива да додје у Свету гору,што он и чини. На мјесту гдје је некад већ постојао манастир.
Симеун и Сава су подигли прво српско светилиште на Атосу-манастир Хиландар. Градња је завршена 1199. године. Истовремено Сава зида и свију испосницу-Карејску ћелију. За њу ће написати и тзв. Типик карејски, текст који садржи правила о владању испосника и њиховој исхрани. Затим слиједи писање Типика хиландарског, исте године када је завршен Хиландар, са врло тачним подацима: да је Немања у Свету гору дошао 1197. године, да је у Хиландару живио само осам мјесеци и умро 13. фебруара 1200. године. Неколико година касније, кад су крсташи освојили и похарали Цариград, престоницу хришћанског царства (1204.) и основали Латинско царства, и када су се завадили и међусобно била закрвила Савина браћа, он се враћа у Србију и над моштима Стевана Немање мири завађену браћу.
Одмах по повратку Сава почиње да ради на обнови и осамостаљењу српске цркве: обнавља старе цркве и манастире, гради нове, а умјесто грчких свештеника уводи српска свештена лица. Од новоподигнутих манастира је и Жича, у којо ће бити крунисан брат му Стефан за првог српског краља, због чега је и атрибу Првовенчани. Сава се интензивно бави и државничко-дипломатским пословима како би се сачувала српска држава и учврстила немањићка владавина. Дипломатско умијеће Саве дошло је до изражаја нарочито кад су Угари кренули са јаком силом на Србију. Захваљујући мудрости Саве, није дошло до општег рата.
Да би српској цркви обезбједио самосталност и учинио је независном у односу на грчку цркву, Сава путује у Никеју, гдје ће 1219. године од никејског патријарха издејствовати право српске цркве на самосталност, а он бити постављен за првог српског архиепископа. Жича ће постати сједиште српске архиепископије, а Сава ће као архиепископ или патријарх бити на челу српске цркве 14 година.
Послије смрти брата Стефана Првовенчаног на власт долази његов син Радослав. Сава одлази на далеки пут-иде у Јерусалим, Витлејем и на Синај. А кад се вратио Србија је била у пропадању а српска црква на путу да изгуби самосталност. Међутим Радослав је бачен с пријестола а на његово мјесто је дошао Владислав, више окренут истоку. Умјесто ослањања на Грчку, Владислав је био родбински везан за цара Асена Ii. Сава понаво одлази али овај пут у Палестину. Посјетио је Јерусалим, ишао у Каиро и Александрију, на Синај, а онда преко Цариграда долази у Бугарску у Трново гдје ће се разболити од прехладе. Умро је 27. јануара 1236. године, а у Трнову уз велике почасти и сахрањен. Касније ће Владислав пренијети његове кости у манастир Милешева, своју задужбину. Од тада започиње култ Саве Немањића коме нису могли да одоле ни Турци јер су га поштовали као свеца и јако га се бојали. Да манастир Милешева не би био сабориште свих Срба, а Савин гроб српско светилиште, Синан-паша је наредио да се његове мошти изваде из гроба и у Београду спале на Врачару, гдје је сада храм. Било је то 10. маја 1594. године. Много касније, 1775. године, Сава је проглашен за свеца, а од 1823. године, по наредби кнеза Милоша Обреновића Свети Сава, као школски празник, слави се 27. јануара.
Књижевно дјело Саве Немањића није обимно нити је јединствено у жанровском смислу. Има ту правих биографских списа, стихова, епистоларних творевина-укупно седам дјела: Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Живот св. Симеуна, Служба св. Симеуну, Крмчија или Номоканон-општи црквени устав и Писмо студеничком игуману Спиридону.

Свети Сава у народним умотворинама

Учења Св.Саве су временом прересла у тзв.сбетосавље. Он је био духовни и просветитељски дјелатник, први српски медицинар и апотекар, књижевник, правник,светодавац и учитељ. Поред тога, он је био и велики човекољубац, заштитник сиромашних, увијек близак "простом народу", мрзећи га или бодрећи да надјача зло, да не очајава када је најтеже.
Тако је створен култ о Св.Сави, из којег ће настати многе легенде и разна предања.У многобројним предањима Св.Сава се јавља као највећи мудрац и заштитник: кажњава трговце и варалице, похлепнике и незахвалнике, хвалисавце, лиемјере и лажљивце.Он је свемоћан; има и ту моћ да се може преображавати: час је калуђер, час пастир или просјак, само да би се што више приближио људима и да би их лакше искушао.
Митска димензија Савиног лика посебно је јачала у вријеме ропства под Турцима (пјесма Сава и турски цар,Свети Сава и Хасан - паша, Свети Сава спашава јањце од Турака) јер је, тада, национално било поистовјећено са вјерским.Увијек кад се јављало зло, угрожавање националног, јављала се и мисао на Саву, јачао је култ Саве у народу.
О њему пјевају: Војислав Илић, Змај, Десанка Максимовић, Васко Попа, Миодраг Павловић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић.